Kada bi mi nesto palo na glavu...

Volim da pesacim.Kilometre.I to ne samo u obicnoj setnji.Vozim se samo kada ne mogu da stojim na nogama.Dok hodam cesto mi se desi da se bas duboko zamislim.Svakakve misli (gluposti) mi padaju na pamet.
  Razmisljala sam recimo o tome sta bi bilo kada bih recimo zaspala uvece i ujutru se probudila kao potpuno nova osoba.Kako bih volela da izgledam? Sta bih volela da imam? Sta da jesam? Gde bih volela da se probudim u kakvom domu? Na koji posao bih morala da podjem?Pored kakve osobe bih se probudila? Ili bih se probudila sama?Sta bih jos u toku dana radila? Kakav bi mi bio stil zivota? Koliko bih novca imala?Kakvu garderobu bih imala? Kakav stil? Frizura? Kako bi izgledalo moje telo,moja osecanja? Koje vestine i znanja bih imala.?

I tako ja zamislim osobu kakva bih zelela da budem kada se probudim.Idealna verzija mene.I to bez ikakvog truda.Kao da imam carobni stapic.Zamislite govorim savrseno francuski a nisam ni minut potrosila na ucenje.

I onda se prenem ,da me na ulici ovako zamisljenu ne bi udario auto i shvatim da sve sto covek zeli(u granicama dostiznog) moze da ima.Covek moze da bude kakav zeli.I sto je jos vaznije ovakvim razmisljanjem covek shvati sta ne zeli da bude i sta u svom zivotu treba da promeni.

Mozemo biti,imati sve sto pozelimo ali nazalost ne uz carobni stapic.On ne postoji.Ni najuspesniji ludi na planeti ga nemaju.
Ne mozemo se probuditi  i biti magistar ekonomije.Moramo dugo uciti za to.Ali mozemo uciti i biti.
Ne mozemo se samo probuditi i imati savrseno telo.Moramo se pravilno hraniti i vezbati.Ali bitno je da ga mozemo imati ako zelimo.

Ne mozemo samo zaspati , probuditi se i biti osoba kakva zelimo.Moramo se potruditi.

Ono sto je najvaznije mozemo postati osoba kakva zelimo da budemo.I trebamo.Svako od nas moze ,treba i zasluzuje da bude najbolja verzija sebe i osoba kakva zeli.Od nas zavisi kakva cemo osoba postati.Mi sami kreiramo svoju buducnost.

Vrednost utrosenog vremena

 Ja sam neko ko je u svom zivotu procitao jako puno knjiga. Ja sam pasionirani i citalac.Ja sam neko ko nije birao sta cita. Neko ko cita sve i neko ko ne moze da zivi bez knige. Pocela sam da citam knjige kao jako mala. Mnogo. Desavalo mi se na raspustu da ne ustajem iz kreveta po dan dva, citajuci knjigu za knjigom. Gutajuci. Kasnije mi se desavalo da zanemarim obaveze da bih procitala knjigu do kraja. Jednostavno nisam mogla da se otrgnem od nje. I sada mi se desava da sa knjigom osvanem iako radim prvu smenu. Ja ne mogu da zaspim bez knjige koliko god bila umorna. Kada nemam novu knjigu citam staru ponovo. Citam i neke stare iz zadovoljstva ponovo. Anu Karenjinu dozivljava razlito covek u 18, 30, 40 godina, kako se osoba menja tako pronalazi nove velike stvari u njoj.
I tako radim vec trideset godina. Za prosecnu osobu posedujem prilicno brojnu biblioteku.

Ali ovih dana sam u nekoj fazi kada razmisljam o potrosenom vremenu. Da li sam iz hiljade i hiljade tih potosenih sati nesto naucila? Iskreno mislim da nisam. I dalje donosim odluke srcem a ne razumom. I dalje radim pogresne stvari. I dalje mnogo gresim.

Da li sam postala bolji i srecniji covek? Mislim da nisam. Poznajem dobro ljude oko mene koju su procitali samo skolsku lektiru a srecniji su, mudriji i uspesniji od mene. Da li je to za mene bio sam beg od stvarnosti? Verovatno je trebalo ziveti svoj zivot a ne tudj kroz knjige. Da sam to silno vreme utrosila na nesto drugo mislim da bi bilo mnogo bolje za mene. Da sam vise sticala iskustava, druzila se, ucila nove stvari, upoznavala nove ljude i mesta, vise provodila vreme sa voljenima, ma bilo sta mislim da bi bilo bolje za mene. Iskreno to mislim u ovom trenutku. Naravno da ne mislim da nije trebalo da procitam kapitalna dela, dela ljudi koji stvarno imaju sta da kazu, dela koja su obelezila vreme u kome zivim. I ne mislim na izucavanje dela koja nam pomoazu da izgradimo sebe. Tu nislim na silne sate koje sam potrosila citajuci bestselere. I naravno ja poslje *hiljade* procitanih knjiga ne mislim da postoji losa knjiga i los pisac. Ne postoji. Postujem svaciji trud i rad. Uzmite vi jednu knjigu i samo je prekucajte. Vidite o cemu pricam? Nikada ne treba reci za neku knjigu da je losa. To je isti bol za pisca kao kada majci kazete da joj je dete lose. Ona u dubini duse zna istinu ali ne morate vi to da joj kazete. Svaki pisac je u svoje delo ulozio mnogo duse, vremena, truda, boli, delic sebe, neki cak i svoje zivote.

Na ovakvo moje razmisljanje o vrednosti utrosenog vremena me je navela jednostavna mudrost naseg Vase Pelagica koji nikada nje razumeo zasto mlade devojke onog vremena trose sate i sate vremena i vida vezuci beskorisne stolnjake a pri tome imaju samo dve kosulje i zive jako lose. I zato ja sada u ovom trenutku svog zivota mislim da je trebalo drugacije da iskoristim to vreme. To zadovoljstvo koje sam osecala dok sam citala trebalo je da potrosim na druga veca, vaznija, korisnija i bolja za mene zadovoljstva.
 Ja cu i dalje citati uvek i zauvek ali cu se truditi da ne potrosim previse svog dragocenog vremena na to. I da pazljivo biram kojoj cu knjizi dati svoje sate. I sigurno cu opet osvanuti uz neku knjigu. Ali ne dam joj toliko mojih noci. Nije vredno.

Ja imam pisca u kuci koji ce me lincovati zbog ovog teksta. Ali ja u ovom trenutku svog zivota mislim tako. Iskrena sam.